Nauka kao javno dobro

U tekstu se preispituju preimućstva i nedostaci učenja o nauci kao javnom dobru, koje je ranije bilo široko prihvaćeno. To učenje se smešta u istorijski kontekst u kojem je nastalo (hladnoratovski period) i u opšti teorijski okvir nove discipline koja se naziva „ekonomijom znanja“. Koncept nauke kao javnog dobra zasniva se na tvrđenju da naučno znanje ima dve karakteristike koje ga čine različitim od standardnih ili privatnih dobara – neisključivost i nerivalsku potrošnju. Zato se smatra da bi prepuštanje nauke mehanizmima tržišne privrede, sa njenim modelom konkurentske ravnoteže, rezultiralo nedovoljnom proizvodnjom naučnog znanja, pogotovo fundamentalne nauke, što je nepovoljno za društvo u celini. Odatle se izvodi zaključak da napredak naučnog znanja zahteva državno finansiranje. Osnovna postavka učenja o nauci kao javnom dobru pretrpela je značajne kritike. Danas su na njegovo mesto došle nove koncepcije, kao što je „teorija endogenog rasta“, koje nauku tretiraju kao standardno privatno ili monopolsko dobro. Ta promena u ekonomiji znanja oslanja se na rastući trend komodifikacije naučnoistraživačkog rada, koji ima pogubne konsekvence za razvoj fundamentalnih nauka, a posebno za društvene i humanističke nauke. To, međutim, ne znači da treba da se vratimo modelu nauke kao javnog dobra. Naprotiv, potrebno je dovesti u pitanje shvatanje koje taj model deli sa novijim, ortodoksno liberalnim koncepcijama: da se vrednost naučnog istraživanja može utvrditi jedino na osnovu njegovih merljivih ekonomskih učinaka. U tekstu se iznose i kritičke primedbe o kriterijumima za vrednovanje rezultata naučnoistraživačkog rada koje je usvojila Vlada Republike Srbije