Učenje čitanja govora sa usana predstavlja specifičnost koja razlikuje vaspitno obrazovni rad kod dece oštećenog sluha i dece koja čuju. Govor se uči spontano, slušanjem. U odsustvu slušnih stimulansa gluva i nagluva deca su umnogome upućena na čitanje govora sa usana. Dete pažljivo prati pokrete usana lica koje govori. Na taj način stvara vidne slike o pokretima govornih organa koji učestvuju u artikulaciji. Cilj našeg istraživanja bio je ispitati nivo uspešnosti pri čitanju govora sa usana, reči i rečenica, kod gluve i nagluve dece predškolskog uzrasta. Ispitivali smo uspešnost pri čitanju govora sa usana u okviru sledećih oblasti: delovi tela, porodica, domaće i divlje životinje, odeća i obuća, voće i povrće, namirnice i piće...