OSVRT NA PITANJE USTAVNOSTI MOGUĆIH OGRANIČENJA PRAVA GRAĐANA U VEZI SA ZAŠTITOM PODATAKA O LIČNOSTI

Usvajanjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti 2018. godine u Republici Srbiji prihvaćen je novi sistem zaštite podataka o ličnosti. Novim sistemom predviđene su brojne obaveze za rukovaoce i obrađivače, tj. ona lica koja koriste podatke o ličnosti. Ujedno, Zakonom su garantovana i nova posebna prava u vezi sa efikasnijom i kvalitetnijom zaštitom privatnosti i podataka o ličnosti. Reč je o pravu na obaveštenost, pravu na pristup podacima, pravu na brisanje podataka, pravu na ograničenje obrade, pravu na prenosivost podataka, pravima u vezi sa automatskom obradom podataka i pravom na pravno sredstvo u vezi sa obradom podataka. I dok je značaj ovih prava neupitan, potencijalni problem se može javiti u vezi sa široko postavljenim poljem mogućeg ograničenja pomenutih prava. Naime, članom 40. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ostavljena je slobodna procena rukovaocima da ograniče prava i to bez izričitog zakonskog ovlašćenja, budući da izostavljanjem precizne granice pomenuti zakon ostavlja mogućnost da se i propisima niže pravne snage ograniče posebna prava građana u vezi sa podacima o ličnosti. Time se javlja bojazan po moguće neopravdano uskraćivanje prava i sloboda u vezi sa podacima o ličnosti, što ujedno otvara i pitanje ustavnosti odredbe čl. 40 u vezi mogućim ograničenjem prava. Imajući to u vidu, rad će biti usmeren na analizu ustavnosti pomenutog člana 40., posebno iz perspektive zaštite prava i sloboda i neophodnosti zakonskog ovlašćenja kod ograničavanja prava građana. Pored sistemskog tumačenja, autor će obraditi i ukazati na prethodno ustanovljenu praksu Ustavnog suda Srbije u materiji zaštite podataka o ličnost