Pružanje pomoći u samoubistvu: opasnosti legalizacije

Verni Hipokritovoj zakletvi, tj. primenjujući dosledno jedan njen deo koji glasi: "i nikom neću makar me za to molio, dati smrtonosni otrov niti ću mu za njega dati savet", većina lekara održava u životu bolesne lјude u bezizlaznim slučajevima, u stanju između života i smrti, u beznadežnim situacijama, čak i protiv njihove volјe. Istovremeno, lјudi okončavaju život u nemogućnosti da budu odgovorni za sebe i svoje postupke, a njihovo trajanje se sporo ali sigurno pretvara u dugo umiranje kroz nepodnošlјiv bol i ogromnu patnju, bez minimuma šansi da se izleče, da se saniraju njihove bolesti. Izlaz iz ovakve situacije oni vide jedino u samoubistvu ili u "ubijanju sebe" na neki drugi sličan način. Neizlečivi bolesnici koji, usled fizičke nemoći, nisu u stanju da sebi prekrate život zahtevaju od lekara ili članova rodbine da to učine. Situacija je skoro identična i kada bolesnik ili nemoćno lice neće ili ne može, iz bilo kojih drugih razloga, da izvrši samoubistvo. Treba li i može li se prekinuti život jednog čoveka, kada taj život za njega samog predstavlјa neotklonjivu patnju, drugim rečima, da li po svaku cenu produžavati život umirućeg? Do kojih granica u nastojanju za realizovanje ove obaveze ići, tj. da li treba prekratiti takav život od strane lekara, naravno kada predstoji njegovo neposredno gašenje, a uz to postoji izričit zahtev pacijenta na samrti? U kom momentu se sme prekinuti veštačko održavanje života, neka su od pitanja na koja autor u ovom radu nudi odgovore