Neoendogeni razvoj gradova i ekološki paradoks: studija slučaja šest gradova u Srbiji

Postindustrijski razvoj i postfordistički model kapitalizma uzrokovali su zaokret u razvojnim modelima gradova, od programa koji su bili strateški osmišljavani na nacionalnom nivou (top-down pristup) do koncepta koji insistira na lokalno zasnovanom, to jest neoendeogenom razvoju gradova. Cilj rada je da ukaže na različito konceptualno i kontekstualno promišljanje pojma lokalno zasnovanog razvoja u evropskim okvirima, a potom i da na primeru šest gradova u Srbiji (Kragujevac, Zrenjanina, Užice, Šabac, Sombor, Novi Pazar) utvrdi da li se posmatrani gradovi profilišu ka novom, neoendogenom razvojnom modelu. U fokusu analize su stavovi lokalnih eksperata, sa osvrtom na strateška dokumenta istraživanih gradova. U prvom delu teksta bliže se određuju pojmovi lokalizovanog i lokalno zasnovanog, to jest neoendogenog razvoja, a potom se uvode i pojmovi teritorijalnog kapitala, teritorijalizacije, ekološkog paradoksa. U drugom delu teksta ti pojmovi se razmatraju u kontekstu strateških opredeljenja Evropske unije i relevantnih karakteristika postsocijalističke transformacije evropskih zemalja, uključujući i društvo Srbije. U trećem delu teksta specifikuju se ciljevi i metod sprovedenog istraživanja i prikazuju njegovi rezultati. Zaključni deo ukratko sintetizuje sličnosti i razlike između posmatranih gradova u ispoljavanju ekološkog paradoksa, pri ocenjivanju razvojnih potencijala i prepreka u skladu sa modelom neoendogenog razvoja. U analizi su korišćeni kvalitativni podaci iz istraživanja koje je Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu realizovao 2013/2014. godine