Održivi razvoj kao cilj – još jedan promašaj planiranja?

Prostorno planiranje je tokom približno 100 godina postojanja (prvi „pravi“ regionalni prostorni plan je urađen 1923. godine u Engleskoj) imalo više „neuspelih“ eksperimenata. Autori sa Zapada u pomenute eksperimente, pored centralističkog državnog planiranja u SSSR-u, kineskih eksperimenata sa tržištem, samoupravnog planiranja u SFRJ, svrstavaju i planiranje tokom i posle Velike depresije na Zapadu, Maršalov plan, ali i planiranje u tzv. državi socijalnog blagostanja. Pojavivši se u doba punog trijumfa neoliberalnog koncepta uređenja sveta, održivi razvoj je kao dogma nametnut odozgo i praktično je oktroisan politički. Shodno tome, ma koliko bio opravdan, pod mamuzom nužde, inagurisan je kao osnovni cilj prostornog planiranja, već tridesetak godina unazad. Od tada se planeri u svetu, kao i na Balkanu, svojski trude da opšte principe održivosti prevedu u operativne prostorne ciljeve, na osnovu kojih bi uslovi lokacije bili determinisani, a odluka o građevinskoj dozvoli uslovljena „održivošću“ objekta. U praksi planiranja u Srbiji sveprisutna održivost je u najvećoj mogućoj meri ostala na nivou deklarativnosti, prebačena u misije i vizije, dok planeri, impresionirani projektovanjem, traže spas u četvrtoj tehnološkoj revoluciji koja će, pored ostalog, dati odgovor na nagomilane socijalne probleme u prostoru koje održivi razvoj još uvek uspešno zaobilazi. Rad analizira iskustva do kojih smo došli tokom 30 godina planiranja održivog razvoja i sumira ocenu koliko smo u tom pogledu bili uspešni