Francuska i koncept evropskog suverenizma na raskršću integracije

Rad razmatra politiku francuskih predsednika prema evropskimintegracijama, sa posebnim osvrtom na predloge predsednika Emanuela Makrona koje tumačimo u svetlu liberalne međuvladine teorije. Osnovna teza rada je da Francuska ima relativno stabilne preferencije kada je reč o evropskim integracijama, usmerene na uvećanje svoje moći, što sledi i Makronova politika uprkos prividnom paradoksu – zalaganju za veći prenos ovlašćenja na nivo Evropske unije (EU). Nepristajanje Francuske na status quo u Uniji, koja ne može da postigne saglasnost o ključnim pitanjima, ogleda se u otvorenom zagovaranju Evrope koncentričnih krugova, a visok intenzitet njenih preferencija se potvrđuje kroz „pretnju” alternativnim koalicijama – kako kroz sprovođenje Evropske inicijative za intervenciju, tako i predloga za nove odnose sa Rusijom. I pored uobičajenih tumačenja u kojima je Francuska od velikog proširenja i krize evrozone postala slabiji partner u francusko-nemačkoj osovini, autorke zagovaraju tezu da uloga Francuske ima dodatnu dimenziju. Savremene međunarodne odnose odlikuju neizvesna budućnost transatlantskog partnerstva, uspon Kine i pretnje da EU dodatno izgubi značaj na globalnoj sceni. Autorke zaključuju da Francuska, oslanjajući se na svoju vojnu, diplomatsku snagu kao i širok geografski uticaj nudi Nemačkoj, koja nema ozbiljnu alternativu,savez kojimbi ove dve zemlje uvećale svojumoć kroz koncept evropskog suverenizma i stvorile novi kontekst za neizbežno ponovno otvaranje „nemačkog pitanja