Rad problematizuje opravdanost „postističkih“ revizija humanizma. U prvom delu rada izlaže se ona misaona linija razumevanja čoveka koja čoveka vidi kao hronično manjkavog za vlastitu „prirodu“ ili „suštinu“ i koja od te neukorenjenosti gradi njegov privilegovan status. Drugi deo rada posvećen je odnosu transhumanizma i kritičkog posthumanizma prema humanizmu. Nalazi se da transhumanizam skladno nastavlja i/ili radikalizuje humanistički projekt samotvoračkog i samotranscendirajućeg čoveka, dok kritički posthumanizam radije zagovara ponovno promišljanje i redeskripiciju čoveka s obzirom na ono što smatra da su bile pogubne posledice humanizma. Zaključni deo rada detektuje izvesnu proizvoljnost u razumevanju humanizma njegovih kritičara, pods...