ZASTARELOST POLITIČKOG POVERENJA

Tema ovog članka je političko poverenje. Konkretnije, tekst se bavi pitanjem istorijske dimenzije opadanja političkog poverenja i eventualnom vezom između opadajućeg političkog poverenja i demokratičnosti sistema. U članku se brani tvrdnja da je trend pada političkog poverenja, započet krajem šezdesetih godina prošlog veka, delimično izmestio poverenje iz političkog prostora i osnažio društveno poverenje podstaknuto aktivnostima društvenih pokreta. Istovremeno, ovaj trend je osvetlio mogućnost i potrebu za novim „pokretima-partijama“ koji su se pokazali relevantnim pogotovo u vremenu nakon svetske ekonomske krize 2008. godine. U tom kontekstu, opadanje političkog poverenja, suprotno tvrdnjama mainstream literature o demokratiji, dovelo je do nove mogućnosti za ponovnu uspostavu demokratije odozdo, a ne do ugrožavanja demokratije. Ispostaviće se, ipak, kako se tvrdi u članku, da je ova prilika za redemokratizacijom u značajnoj meri propuštena i da se početkom treće decenije 21. veka vraćaju mainstream politički akteri i rekonsoliduju stare institucije koi traže pre svega podršku – a manje poverenje. Isto tako, političke institucije ostale su gotovo „netaknute“ i nereformisane i kao takve nastavljaju da funkcionišu bez poverenja u njih. Čini se kao da je iz današnje perspektive političko poverenje „zastarelo“ i da sistem nastavlja da funkcioniše dobrim delom – bez njega