Revitalizacija naselja zaštićenih planinskih prostora Srbije

Prostor Srbije duže od pola veka karakteriše proces izrazite socio-ekonomske i ekološke polarizacije. Ovaj obrazac je zastupljen od lokalnog, preko regionalnog do nacionalnog nivoa. Planinske prostore karakteriše relativna očuvanost ekoloških, na jednoj strani i devastacija socio- ekonomskih resursa i uslova, na drugoj. Zato je zaštita životne sredine i prostora tokom proteklog vremena najčešće bila usmerena prema ekološki očuvanim planinskim teritorijama. Međutim, vremenom je ova zaštita postala nova determinanta ograničenja njihovog socio-ekonomskog razvoja. Ova nova spoljna funkcija i nametnuta ekološka ograničenja dodatno redukuju razvojni kapacitet ovih teritorija i njihovih naselja. Osim nekoliko primera očuvanja i podizanja gornje granice privrednih i naseobinskih aktivnosti (turistički centri) planinske prostore Srbije dominantno karakteriše socio- ekonomski zastoj i nazadovanje, a sve češće i populacioni i naseobinski slom. Niska koncentracija, disperznost i smanjena vitalnost stanovništva i naselja dodatno otežavajaju i poskupljuju održavanje i opremanje infrastrukture na ovim prostorima. Ovakve tendencije vode uvećanju nevalorizovanih potencijala (prirodnih i socijanih) nacionalne teritorije. Vremenom razvojne disproporcije mogu postati ograničavajući faktor realizacije drugih strateških ciljeva egzistencije i razvoja države. Zato socio-ekonomsku obnovu ovih prostora, sa težištem na revitalizaciji naselja, treba shvatiti kao potrebu da se recentno stanje sanira a razvojni tokovi usmere u pravcu najmanjih ukupnih negativnih efekata