Daleko najbliži: Evropske integracije i legitimitet Evrope

U radu se polazi od razmatranja teškoća s kojima se suočava proces evropskih integracija. Odbijanje Evropske unije da nastavi svoju politiku proširenja, koje se nedavno u više navrata pokazalo pri ulaganju veta na početak pristupnih pregovora, izazvalo je razočaranje u zemljama koje su kandidati za pristupanje Uniji ili su na putu da to postanu. Među njima je nekoliko zemalja našeg regiona, koje su, kako izgleda, osuđene da trajno ostanu na periferiji Evrope. Istovremeno, Evropska unija ostaje opterećena sopstvenim starim problemom, tzv. demokratskim deficitom. U tekstu se traga za perspektivom u kojoj se ove teškoće mogu razrešiti. Diskutuju se tri paradigmatične predstave Evrope, na kojima se zasnivaju različite strategije legitimisanja Evropske unije. Prva od njih je idealistička, pošto uzdiže Evropu na rang filozofskog pojma koji prevazilazi puko empirijsko određenje jednog među kontinentima. Ona odgovara shvatanju Evrope kao jedinstvenog, izuzetnog dela sveta i pretpostavlja da ostatak čovečanstva treba da prihvati temeljne evropske vrednosti i da ih sledi. Drugo, "realističko" shvatanje u Evropskoj uniji prepoznaje svojevrsnu imperiju koja se legitimiše de facto argumentima, kao što je računica da bi odustajanje od Unije imalo mnogo višu cenu od njenog opstanka i nastavka procesa integracija, kao i potrebom za očuvanjem mira. Kritičko preispitivanje ta dva vida legitimacije Evrope pokazuje njihovu činjeničnu neutemeljenost i ideološki karakter. Iza idealističkog viđenja o izuzetnosti Evrope nazire se nasleđe kolonijalizma, dok razumevanje Unije kao dobronamerne imperije koja treba da doprinese pacifikaciji konflikata unutar Evrope i u njenom susedstvu ima paternalističke implikacije. Treći deo teksta, koji se bavi problemom evropskog građanskog rata (koji su razvili Karl Šmit i Ernst Nolte), vodi do zaključka da bi se navedeni nedostaci mogli prevazići jednim razumevanjem evropske politike koje neće težiti pacifikaciji i neutralizaciji sukoba, već manifestaciji suštinski konfliktualnog karaktera politike. Primer demokratije u staroj Grčkoj pokazuje da sprečavanje građanskog rata ne znači otklanjanje svakog sukoba iz politike već njegovo prenošenje na viši nivo ili sublimaciju