Autonomija učenika u razrednom kontekstu – kritička perspektiva teorije samoodređenјa

U radu je istaknuto da je u oblasti pedagoške teorije potrebno razvijati interpretativni okvir za razmatranje osnovnih pedagoških procesa, zasnovan na pretpostavkama kritičke pedagogije i teorije samoodređenja. Razmatra se određenje pojmova autonomija i kontrola u radovima Majkla Epla, Džona Djuija, Ričarda Rajana, Edvarda Disija i Alfija Kona. Argumentovana su polazna stanovišta da kontrola, ograničenja i zahtevi predstavlјaju konstitutivan element vaspitanja i da je autonomija rezultat internalizovane kontrole. Autonomija učenika ne vezuje se isklјučivo za angažovanje učenika u aktivnostima koje su praćene prijatnim osećanjima. I ekstrinzički motivisan učenik oseća da se ponaša autonomno u slučajevima internalizacije i integracije vrednosti takvog ponašanja, kada usvaja razredna pravila i nastavne zahteve kao vlastite vrednosti i regulatore sopstvenog ponašanja. Među zaklјučcima se navodi da će nastavnik koji očekuje od učenika određeno ponašanje i učešće u aktivnostima koje učenici ne doživlјavaju kao korisne i važne nastojati da podržava osećaj autonomnog delovanja kod svojih učenika ulaganjem napora da im objasni vrednosti takvog ponašanja ili potencijalnu ličnu korist koju im ono može doneti