Tranzicija i nestajanje radničke klase Srbije

Tranzicija srpskog društva od real-socijalističkog sistema ka kapitalizmu traje tri decenije. Veliki broj istraživača ove pojave razlikuju dva potperioda. Prvi je od 1990. do 2000. godine, a drugi traje do danas. Sam pojam „tranzicija“ je višeznačan i višeslojan i još nema opšte sociološke teorije tranzicije. Izučavali su je ekonomisti, sociolozi, demografi, istoričari, politikolozi i drugi, U ovom radu koriste se rezultati njihovih istraživanja i druga relevantna statistička i iskustvena građa. Sociološki pristup društvenim promenama i procesima dezintegracije radničke klase polazi od pretpostavke da su one sistemski, strukturno tj. klasno determinisane. To se nastoji dokazati analizom karakteristika društva u tranziciji i najvažnijim pravcima raslojavanja radničke klase. Na kraju se zaključuje da su primenjeni model razvoja i reformi doveli do stvaranja društva na periferiji Evrope i kapitalističke privrede (Immnuel Wollerstein). Autor polazi od pretpostavke da su za to najvažniji procesi privatizacije, kojima se menjala osnova društvene strukture. Posledice su: rast nejednakosti, siromaštva, nezaposlenosti i stvaranje razmrvljene radničke klase, konfuzne empirijske klasne svesti i bez autentičnih sindikalnih i partijskih organizacija. U radu se uz metod analize i sinteze koristi i komparativni metod, što omogućava poređenje navedenih pojava u dužem periodu