Neuroetika i filozofija

Neuroetika je najnovija i verovatno najbrze rastuca grana bioetike i, mozda, primenjene etike uopste. U njoj se polazi od teze da odredeni pri- rodni procesi u mozgu i nervima proizvode odredena moralna i nemoralna ponasanja (a nisu samo prirodna osnova takvih dogadanja). Kao prirodni procesi ovi dogadaji se onda mogu do kraja i bez ostatka uzrocno objasniti. U tom smislu neuroetika bi trebalo daje zavrsnica i vrhunac neuronauke (neurologije i drugih njoj bliskih nauka), koja u nase vreme zaista dozivljava ogroman napredak. U tekstu se ukazuje na izvesne metafizicke i eticke tesko- ce ovog pristupa, pre svega u preklapanju pojmova (uzrocnog) objasnjenja i (razloznog) opravdanja u nacinu definisanja vrednosti, ne samo moralnih. Sasvim je sigurno da je funkcionisanje nervnog sistema vazan parametar u opisu i objasnjenju pre svega oseta i osecanja, a onda i svega ostalog sto se na vrednosnom planu gradi na toj osnovi. Znanje o procesima sa kojima se tu srecemo sigurno moze pomoci ne samo da se otklone razni problemi koji ugrozavaju kvalitet ljudskog zivota nego se moze iskoristiti i za poboljsanje tog kvaliteta tamo gde on nije direktno ugrozen. U tom smislu neuroetika spada u etiku sredstava (kako koncipirati, proizvesti, distribuisati i upotrebiti to znanje). Ali pretenzija neuroetike ide dalje od ove instrumentalne upotrebe znanja do kojih dolazi neuronauka i proteze se na artikulaciju ciljeva i na pretpostavku da se ta artikulacija moze upotpunosti uzrocno objasniti. Glavni fokus rada upravoje analiza ove pretenzije, kroz analizu razlika izmedu uzro- ka i razloga, objasnjenja i opravdanja, sredstava i ciljeva. Na kraju, u odeljku oprimenama, daje se sumarni pregled koristi i rizika koje neuroetika donosi, sa zakljuckom da ona sigurno moze znacajno pomoci da se kvalitet ukupnog zivota, individualnog i socijalnog, unapredi