Svet kao uslov mogućnosti određenja čoveka

Čovek sebi nikada pre nije bio problematičniji nego što je u savremenom dobu, prigovorio je Šeler u knjizi Položaj čovjeka u kozmosu. Problematika antropologije i pojma čoveka poprima potpuno nove, daleko šire i produbljenije okvire saznanjima savremenih empirijskih nauka o čovekovu poreklu i prirodi. On prestaje biti samorazumljivo, a zatim i lako odredivo i na kraju uopšte odredivo biće – biće koje može imati neku konačnu definiciju sebe. Stoga bi filozofska antropologija trebala obuhvatati celinu pitanja čovekove egzistencije i esencije, ali ne na način da zanemari rezultate pojedinačnih nauka i jednostranih određenja niti na način da bude samo sinteza naučnih rezultata – već sagledavanjem celine sa pozicije filozofske refleksije. Šeler uočava bitnu, ne gradualnu, razliku između čoveka i životinje, koju vidi u momentu duha (uma) i njegovim sposobnostima opredmećivanja i ideiranja, kako okoline tako i celokupnog sveta i prirode, a na kraju i vlastite egzistencije u formi „vlastitog života” osobe, koja zatim samu sebe može imati i raspolagati sobom kao vlastitim predmetom delanja i stremljenja. Sveobuhvatnošću pojma duha tako je impliciran i suštinski moment svesti, samoodređenje. Forma čoveka kao svesti i razumevanje njega kao (vlastitog) projekta čoveku oduzima svako određenje pojma unapred, ali i daje nesrazmernu slobodu i svest o izboru vlastitog projekta osobe i ličnosti