Kazni, zatvori, zaposli

Kažnjavanje za učinjeno krivično delo odvajkada pokreće mnoštvo pitanja, nedoumica, rasprava, neslaganja, što za posledicu ima različite ideje, zakonodavna rešenja i praktične pristupe u realizaciji kaznene reakcije. Nesporno je da izvršenje krivičnih dela valja kazniti. Razmimoilaženja nastaju po pitanjima koga, zbog čega, čime, koliko dugo, na kakav način i sa kojim željenim ishodom treba kažnjavati. Razvoj civilizacije je uticao na evoluciju misli i prakse o tim pitanjima, pomerajući granice od eliminacije, surovosti, nehumanosti, patnje, zastrašivanja, preko intencije da se kaznena reakcija ublaži, pa sve do nastojanja da se kazna individualizuje i prilagodi osobenostima osuđenog. Nezavisno od perioda civilizacijskog razvoja, nastojanje je uvek bilo isto. Kazna treba da utiče na osuđenog da ne čini nova krivična dela, a poželjno je da i drugi koji nisu činili prestupe, ostanu u ravni društveno odobrenog ponašanja, da se uzdrže od činjenja bilo kakvog kažnjivog delovanja. Epohe razvoja i društveno istorijski konteksti pojedinih geografskih područja su oblikovali modalitete, finese i centralne tokove ideja i prakse stvarajući trajnije ili kratkotrajnije eksperimente, otklone, zablude i ekskluzivitete, nekad za svaku pohvalu, a nekad na civilizacijsku sramotu. Arhitektura zatvora takođe se menjala vremenom – od zemljanih rupa pokrivenih trskom u najranijim periodima postojanja, do tvorevina obezbeđenih visokim zidovima, bodljikavim žicama, rešetkama, stražom i u novije vreme, nadzornim sistemima. Kako god izgledali, simbolički su predstavljali mesta u kojima se kažnjavalo za počinjeno delo i u kome su ispaštali oni koji su kažnjeni. U isto vreme su nada, za one koji nisu činili prestupe, da će ostati sigurni od onih koji su ih činili. Unekoliko, ta funkcija je zatvorom i ostvarivana. Zatvor kao misao i pojava je unosio izvesnu strepnju, kako kod prestupnika, tako i kod onih koji zakone ne krše. Ono što ostaje kao nerešeno ili bar ne do kraja rešeno pitanje je u kojoj meri je zatvorsko kažnjavanje efektivno. Da li je civilizacija uspela da, različitim modalitetima zatvorskog kažnjavanja, otkloni ponovno činjenje krivičnih dela, redukuje pojavu primarnog kriminaliteta i konačno, da li je upravo boravak osuđenih u zatvoru doprineo recidivizmu? Koliki je udeo zatvorskog kažnjavanja u redukovanju ili intenziviranju recidivizma, tema je naučnih, stručnih, istraživačkih, pa i laičkih rasprava, ali precizan, nedvosmislen i nesumnjiv odgovor ne postoji. Humanizacija izvršenja kazne zatvora je doprinela uvođenju radnog angažovanja osuđenih, kao zamena za telesno kažnjavanje i kao nastojanje da se osuđeni radom disciplinuju, obogate novim saznanjima i veštinama, očuvaju postojeća umenja i poboljšaju šanse za uključivanje u svet slobode. Istovremeno, radno angažovanje je donelo prihode zatvorima, ali je trpelo kritike zbog stvaranja nelojalne konkurencije na slobodnom tržištu usled niske cene rada i prozivoda nastalih radnim angažovanjem osuđenih. Rad osuđenih sagledavan je kao faktor kojim se ostvaruju ekonomske dobiti državi i poslodavcima, a ujedno se utiče na promenu ponašanja osuđenih da u postpenalnom periodu ne čine krivična dela. Biće sagledana i istraživanja koja govore u kojoj meri se to uspevalo i uspeva danas i koje forme daju bolje rezultate u tom pravcu. Odgovor na pitanje u kojoj meri zatvor zaista uvećava ili smanjuje zločin u društvu biće ostavljeno čitaocima i vremenu koje dolazi. Postoje parcijalna objašnjenja, istraživanja, statistike i tumačenja, koja, svaka na svoj način, objašnjavaju prednosti i nedostatke kazne zatvora za osuđenog i za društvo kome se osuđeni ponovo vraća. Stoga ni ovaj rad ne pretenduje da pruži takav, decidan i konačan odgovor, jer bi to bila nemoguća misija. Knjiga će biti ograničena na prikaz ideja, evoluciju prakse zatvorskog kažnjavanja i eksploraciju radnog angažovanja osuđenih tokom boravka na izvršenju zatvorske kazne. Knjiga se sastoji iz sedam poglavlja. Prvo poglavlje sadrži uvodna razmatranja, razjašnjenje osnovnih pojmova koji čine okosnicu razmatranja, rasprave o potrebama radnog angažovanja osuđenih uz prikaz formi kroz koje se primenjuje. Drugo poglavlje je posvećeno radnom angažovanju osuđenih u osamnaestom veku, uz prikaz stanja u zatvorima u vreme kada radno angažovanje osuđenih nije bilo sastavni deo izvršenja zatvorske kazne, zatim je dat opis istorijata kažnjavanja i radnog angažovanja osuđenih u američkim kolonijama, isticanjem uticaja Vilijama Pena u formiranju pensilvanijske kolonije, koja je predstavljala začetke ideja i prakse humanizacije kažnjavanja u Americi. U tom kontekstu opisana je i situacija u zatvorima u kolonijalnom periodu Amerike. Više pažnje je posvećeno radnom angažovanju osuđenih u Pensilvanijskom sistemu izvršenja kazne zatvora. Treće poglavlje posvećeno je radnom angažovanju osuđenih u devetnaestom veku. Opisano je radno angažovanje osuđenih u Oburnskom sistemu izvršenja kazne zatvora, a ujedno je dat prikaz uslova života i rada osuđenih u Oburnskom i Pensilvanijskom sistemu. U okviru tog poglavlja, opisan je istorijat kažnjavanja i radnog angažovanja osuđenih u Južnoafričkoj republici tokom devetnaestog veka kao primer korišćenja zatvora i zakonodavstva u cilju obezbeđenja velikog broja radnika za potrebe javnih radova i eksploatacije rudnika dijamanata. U tom kontekstu, dat je opis radnog angažovanja osuđenih u zatvoru Brejkvoter u južnoafričkim rudnicima dijamanata. Dugoj tradiciji postojanja i osnovnim karakteristikama kažnjavanja i radnog angažovanja osuđenih u Kini do dvadesetog veka, posvećena je određena pažnja. Sledi četvrto poglavlje o radnom angažovanju osuđenih u dvadesetom veku, u okviru kog su dati prikazi radnog angažovanja osuđenih u Sovjetskom Savezu u periodu postojanja Gulaga, zatim u periodu druge polovine dvadesetog veka, gde su u osnovnim crtama, kroz prikaz zatvorskih kolonija u Smolensku i Omsku opisani istorijski razvoj i društvene promene koje su se odrazile na funkcionisanje sistema izvršenja kazne zatvora, način postupanja prema osuđenima i na njihovo radno angažovanje. U istom poglavlju je opisano i radno angažovanje osuđenih u Kini u dvadesetom veku. Peto poglavlje posvećeno je prikazu radnog angažovanja u dvadesetprvom veku, kroz opise prakse u Kini i SAD i primenu programa koji osuđenima obezbeđuju veće mogućnosti zaposlenja u postpenalnom periodu. Šesto poglavlje posvećeno je radnom angažovanju osuđenih u zatvorima Srbije. Dat je opis istorijskog razvoja kažnjavanja u devetnaestom veku, forme radnog angažovanja osuđenih, a zatim i prikaz aktuelnog stanja normativne regulative i prakse radnog angažovanja osuđenih kod nas. Sedmo, završno poglavlje je posvećeno pravcima daljeg razvoja prakse radnog angažovanja osuđenih i problemima koji stoje kao izazov daljim traganjima u ovoj oblasti. Veliku zahvalnost dugujem Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu za pomoć i podršku u objavljivanju ove knjige. Nesebičnu pomoć u svim fazama pisanja knjige je pružila i saradnica Vera Petrović, kojoj se takođe zahvaljujem na želji, volji i strpljenju da pomogne i podrži pisanje i uobličavanje knjige. Posebno se zahvaljujem recenzentima prof. dr Vesni Žunić-Pavlović, prof. dr Snežani Soković i dr Zoranu Stevanoviću na stručnom doprinosu, uloženom naporu i strpljenju. U Beogradu, septembra 2017. godine Goran Jovani