Композитор Петар Крстић и традиција српског црквеног појања

У досадашњим студијама o стваралаштву Петра Крстића изнета су значајна аналитичка виђења на пољу његове хорске црквене музике. Детаљно су анализиране основне композиционо-техничке карактеристике две Крстићеве Литургије Св. Јована Златоустог за мешовити (1902) и за мушки хор (1940), у контексту истраживања српске хорске црквене музике романтичарског стила (Veljković 1986; Перковић Радак 2008). Подробним новијим приказом Крстићевог композиторског рада резултирало је и изучавање српске хорске црквене музике међуратног периода (Ђаковић 2015). Крстићеве композиције поменутог жанра – обе литургије и Две песме у част Св. Сави (1938) – разматране су у односу на богослужбене, односно концертне, паралитургијске извођачке аспекте. Другим речима, композиторови креативни домети тумачени су из угла литургијске, „иконичне“ функционалне праксе, и из уже стваралачке, стилско-естетске перспективе