Intorno alla definizione del pronome

Četiri osnovna kriterija za definiciju vrsta reči jesu sintaktička funkcija, oblik, distribucija i značenje. Ovaj poslednji je najneodređeniji (poznata je neadekvatnost školskih definicija kao »imenice označavaju osobe i stvari«, »glagoli označavaju radnje« i sl.), ali postaje pouzdaniji ako ga zasnujemo na razlici između »punih« (leksičkih) i »praznih« (gramatičkih) reči, i leksema i morfema u Martinetovom smislu. Zamenice u ovom pogledu zadaju još veće teškoće nego ostale vrste reči. Klasična definicija po kojoj su to »reči koje zamenjuju imenice« primenljiva je u stvari samo na manji deo njih. U rečenici » Ja radim«, ja ne zamenjuje imenicu (jer se imenica ne bi ni mogla upotrebiti u tom kontekstu), nego samo ima sintaktičku funkciju imenice (subjekat). Slično torne, pridevske zamenice kao moj, taj, neki imaju sintaktičku funkciju prideva (određuju imenicu). Otuda se predlaže sledeća definicija: zamenice su reči koje imaju sintaktičku funkciju imenice ili prideva, ali se od ovih razlikuju po obliku, značenju i/ili distribuciji. Nasuprot ovoj empirijskoj definiciji mogao bi se postaviti zahtev za »Čistom « definicijom, koja bi otkrila neku inherentnu osobinu zamenica. Pada u oči da su zamenice same po sebi »prazne« reči, ali da se u upotrebi mnoge od njih »ispunjavaju« konkretnim leksičkim značenjem (npr. »On« = Marko, »njegov « = Markov, »obratih se Marku, a ovaj reče« = a Marko reče, itd.). Na žalost, za druge zamenice (upitne, neodređene, pokazne neanaforične) ta osobina ne važi. Zajedničko obeležje svih zamenica pre bi se moglo tražiti u deiksi, tj. u sposobnosti pokazivanja ili ukazivanja. Pri tom bismo pod tim terminom morali podrazumevati dve srodne pojave: spoljna deiksa je ukazivanje na predmete i bića iz materijalnog sveta( »ja«, »ti«, »moj«, »dodajte mi to«) ili na pojmove (»Ono su bila lepa vremena«, »0 tome neću da razgovaram«). Unutrašnja deiksa je ukazivanje na druge reči iz konteksta, pre svega u slučaju anaforičnih zamenica (»Obratih se Marku, a ovaj reče«, »a on reče«, »koji reče« itd.). Upitne zamenice mogu se tumačiti kao deiksa usmerena ka odgovoru, a neodređene, zavisno od značenja, kao nemogućnost deikse (neko, nešto), nulta deiksa (niko, ništa), generalizovana deiksa (svako, sve) itd.É probabile che la distinzione tra le varie «parti del discorso» esistera sempre in qualunque grammatica, quali che siano i suoi presupposti metodologici. È una distinzione che scaturisce dall'analisi morfologica, ma è anche una delle ragioni d'essere di quest'analisi, il ponte chela lega alia sintassi e alla semantica. La nozione delle parti del discorso ci aiuta a scoprire la natura e il funzionamento del linguaggio, mostrando che esso non è un ammasso di elementi indifferenziati, bensì un sistema, un meccanismo in cui ogni elemento ha una forma e un compito particolari