Inkluzivni pristup zaštiti manjinskog nematerijalnog kulturnog nasleđa u Srbiji iz perspektive standarda ljudskih prava

Zaštita nematerijalnog kulturnog nasleđa predstavlja značajan aspekt zaštite prava nacionalnih manjina, a u našem kontekstu dobija poseban značaj s obzirom na osetljivo nasleđe međuetničkih konflikata i potrebu za prevencijom bilateralne kondicionalnosti pri pristupanju Republike Srbije Evropskoj Uniji. Iako se na nju obično ne gleda na taj način, pristupanjem Konvenciji o zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa UNESCO Republika Srbija je dobila još jedan značajan instrument za unapređenje položaja pripadnika nacionalnih manjina. U prethodnim godinama, uprkos nepostojanju adekvatnog zakonskog okvira, uspostavljen je originalan i uspešan institucionalni mehanizam za realizaciju ovog režima u nacionalnim okvirima, čiji su značajni rezultati već primetni. U članku se analizira aktuelni pravni okvir zaštite manjinskih prava iz perspektive zaštite nematerijalnog kulturnog nasleđa i razmatraju dosadašnji pravno relevantni rezultati zajedničkog pravno-etnoantropološkog istraživanja. Analiza sadrži i primenjeno-naučne preporuke kojima se sugerišu moguća pravna rešenja usmerena na prevenciju instrumentalizacije pitanja manjinskog kulturnog nasleđa i izostanka njegove zaštite u kontekstu procesa evropskih integracija i kulturalizovane bilaternalne kondicionalnosti