O čemu govorimo kada ćutimo i o čemu ćutimo kada govorimo? Polazne pretpostavke za antropologiju ćutanja o najbližoj prošlosti

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka doveli su ovaj region u centar medijske pažnje i probudili odgovarajuće interesovanje i u akademskoj teoriji Zapada. Pošto su poslednjem ‘otkrivanju Balkana’ posredovali upravo ratovi, navijački, površni ili egzotički pristup pitanjima raspada SFRJ kao akademskoj temi nije neočekivan. S druge strane, u tematizovanju pitanja svoje savremenosti i najbliže prošlosti akademska javnost Srbije nije bila ni približno aktivna; iz najrazličitijih razloga, ali pre svega zbog nesklonosti sistematskim istraživanjima, formiranje znanja i predstava o ovim temama uglavnom je ostavljala medijima, publicistima, kolegama izvan svoje akademske zajednice ili nekom kasnijem vremenu. Uprkos tome što su predstave o poslednjim ratovima neretko počivale na stereotipima i propagandi, kao i činjenici da formirano znanje o ovoj problematici pati od grubog pojednostavljivanja, ova pitanja su retko bila podsticajna za domaće istraživače. Posebno su izbegavane teme velikog nasilja, pa su izvan akademske pažnje ostali i najmarkantniji ratni događaji, možda i zato što se smatralo da bi ono po čemu su region i Srbija postali poznati najbolje bilo što pre zaboraviti.U retrospektivi, pak, savremeno akademsko ćutanje o poslednjim ratovima teško je posmatrati izvan kontinuiteta sa ćutanjem iz vremena socijalizma i rata koji mu je prethodio. Zato se ovim tekstom ne pokreću samo pitanja razloga netematizovanja najbliže prošlosti i uticaja ćutanja u socijalizmu na ono što je došlo posle njega, već se podstiče istraživanje semantike i funkcija ćutanja i prećutkivanja u poslednjim ratovima, kao i uzajamni odnos između ćutanja i konstrukcija društvenog pamćenja