Амијан Марцелин и смрт Теодосија Старијег

(1)Sur la base de trois témoignages incomplets (Jérôme, Ambroise et Orose) et sur la base du silence de l'empereur Théodose, la question de la culpabilité de Théodose l'Ancien ne peut être tranchée que par un non liquet. (2) Au cours de son travail, Ammien Marcellin a changé d'avis et il a supprimé les données su affairé de Théodose, en laissant à son successeur le soin de décrire l'événement qu'il a lui-même évité de décrire.O smrti Teodosija, Valentinijanovog magistra equitum i oca cara Teodosija obaveštavaju nas, sasvim sumarno, tri antička autora, Jordanes (Rom. 12) Hijeronim (Chron. a. 376) i, kasnije Orosije (Adv. pag VII 33,7, up. sva tri mesta cit. na str. 1). Ne zna ce tačno ni razlog Teodosijeve smrti niti koji je car, Valentinijan ili Gracijan, naredio njegovo pogubljenje, koje je izvršeno krajem 375. ili poč. 376. godine. Verovatna je pretpostavka koju je u novije vreme izneo A. Demandt (nap. 5) da je optužba protiv Teodosija Starijeg bila veleizdaja, a da su proces protiv njega organizovali, u želji da ga uklone, njegovi moćni neprijatelji, Merobaud, Maksiminus, magister officiorum, i Petronije Prob, pretorijanski prefekt Ilirika. Nijedan od pomenuta tri izvora ne sumnja u Teodosijevu nevinost, tako da njihovo gledište uglavnom važi kao tačno i u savremenoj nauci, pa ga kao tačno prihvata i Demant. Razlog ćutanja savremenih izvora o ovom događaju on tumači pretpostavkom da je u vreme cara Teodosija ova afera bila 'tabu tema'. Međutim, ako je logično očekivati da se o tom ćuti pod Valentinijanovom dinastijom, tim pre bi se, upravo u vreme cara Teodosija, smelo slobodno govoriti o nepravednom pogubljenju carevog oca. Može se pretpostaviti da je razlog ćutanja istoriografa ili taj što oni nisu dovoljno obavešteni, ili stoga što nisu uvereni u nevinost bivšeg magistra konjice. U prilog ove druge pretpostavke govori i ćutnja cara Teodosija o ovom događaju: kako navode izvori (nap. 7) i njemu samom je u to vreme pretila životna opasnost, zbog čega se i bio povukao u svoj zavičaj. Kada je došao na vlast Teodosije je počeo sa rehabilitacijom uspomene na svog oca, podizanjem više njegovih konjičkih statua širom Carstva. Ali, to se ne može uzeti i kao dokaz o nevinosti Teodosija Starijeg. Prema tome, na osnovu tri izvora koji o ovom događaju ne daju potrebne podatke, i na osnovu ćutanja samog cara Teodosija moramo zaključiti ovu aferu sa non liquet. Drugo je pitanje zašto o tome ćuti Amijan Marcelin, pisac koji u svome istorijskom delu posvećuje odgovarajuću pažnju Teodosiju Starijem. Iako je svakako znao za njegov tragični kraj, Amijan o tome ne obaveštava svoju publiku. U nedostatku pravih podataka, u Istoriji su tražene aluzije koje bi ukazivale na Amijanov sud o pogubljenju generala konjice. Tako je mesto u knj. XXIX 5,4 (v. nap. 15. i 16), gde se spominju dva rimska zapovednika koja su nepravedno optužena i pogubljena, tumače tako da je i Teodosije Stariji stradao bez krivice. Međutim, nije jasno zašto to Amijan ne bi smeo da kaže direktno, ako se ima u vidu da poslednjih šest knjiga svoga dela piše za vlade Teodosija. Važno je reći i to da on obećava izveštaj o pogubljenju Maksimina, koji je i sam stradao početkom 376. g ne mnogo posle Teodosija (XXVIII 1, 57, up. gore str. b), ali kasnije u delu o tome više nema pomena. Moguće je da na jednom mestu ovaj autor aludira upravo na to da je Maksimin bio umešan u intrige protiv Teodosija (XXXIX 3,1: nap. 24). Ovakav postupak prećutkivanja činjenica nije u skladu s Amijanovom istoriografskom koncepcijom ni praksom i nikako ga ne treba smatrati slučajnim, već njegovom promenom plana. Dovoljno je podsetiti na piščevu sfragidu: opus veritatem professum numquam sciens, ut arbitror, silentio ausus corrumpere, vel mendacio. Kako je već primećeno (nap. 27. i 28), Amijan je želeo da završi delo Valensovom pogibijom i namerno isključuje ličnosti vezane za Teodosijevu dinastiju, te događaje 375-378 u zapadnom delu Carstva gotovo da i ne obrađuje. Nastavljače svog dela, koji će pisati pod Teodosijevim sinovima, upozorava da naoštre pera za panegirički stil., (procudere linguas admaiores topeo stilos), istovremeno im ostavljajući da opišu događaj koji je on prećutao. Jer, u istoriji ove dinastije ne bi se moglo izostaviti objašnjenje o smrti Teodosija, zaslužnog generala Carstva