Uloga i značaj zooplanktona u poluintenzivnom sistemu gajenja šarana

Jedan od svetski najzastupljenijih sistema za gajenje riba je poluintenzivni sistem koji čini više od 80% (Tacon and De Silva, 1997). U najtradicionalnijem obliku, prisutnom uglavnom u Aziji, veći deo nutritivnih potreba riba se zadovoljava iz prirodne hrane, prisutne u jezeru, dok se manji deo zadovoljava kroz dodatnu hranu. Osnovna ideja ovog sistema je da se potrebe riba u proteinima zadovoljavaju konzumiranjem zooplanktona, zoobentosa i druge prirodne hrane, dok se energetske potrebe zadovoljavaju žitaricama i drugim lokalnim proizvodima u obliku dodatne hrane. Poslednjih godina u zemljama jugoistočne Evrope (Srbiji, BiH, Bugarskoj, Rumuniji) sve se više koristi peletirana i ekstrudirana hrana, umesto žitarica ili u kombinaciji sa žitaricama uz iskorišćavanje prirodne hrane iz samog ribnjaka. Zooplankton predstavlja važanu prirodnu hranu za larve i odrasle stadijume mnogih vrsta riba koje se gaje u akvakulturi. On je i glavna prirodna hrana za larve i mesečnjake šarana, a zajedno sa faunom dna, predstavlja hranu za mlađ i gajenog konzumnog šarana. Zooplankton je značajan izvor proteina, amino kiselina, lipida, masnih kisenina, minerala i enzima (Kibria et al., 1997). U novim ribnjacima zooplankton je uglavnom poreklom iz vode za vodosnabdevanje, dok u starijim objektima, deo ovih organizama potiče iz banke trajnih jaja koja se nalaze u sedimentu, najčešće do dubine od 2 do 10 cm, odakle se jedan deo svake sezone razvija i prelazi u vodu. Razvitak zooplanktonskih organizama (Rotatoria, Cladocera, Copepoda), ima izraženu sezonalnost, pa je maksimum produkcije karakterističan za maj i jun (Paterson, 1993). Na žalost, tokom letnjih meseci (jul i avgust), kada postoje optimalni temperaturni uslovi za rast šarana, najčešće se javlja značajan pad uglavnom svih grupa zooplanktona a naročito kladocera i kopepoda. Ovaj pad u produktivnosti je pre svega rezultat sezonalnosti zooplanktonskih organizama a može biti i posledica velikog pritiska riba na zooplankton u uslovim gustog nasada riba. Do izvesne mere se produkcija prirodne hrane može podstaći upotrebom veštačkih đubriva ili stajnjaka, koji zapravo dovode do porasta produkcije fitoplanktona koji je osnov ishrane za zooplanktonske organizme. Larve šarana mogu da konzumiraju manje oblike zooplanktona kao što su rotatorije i nauplius larve kopepoda. Sa porastom, šaran počinje da konzumira krupnije oblike kladocera i kopepoda, a potom i organizme faune dna, hironomide i oligohete. Za šarana i druge vrste Teleostea, krupniji oblici zooplanktona, naročito krupne kladocere (Daphni magna i D. pulex) predstavljaju lako uočljiv plen, ne samo zbog dimenzija tela, već i zbog dobro pigmentisanog i krupnog oka. Osim toga, starije uzrasne kategorije šarana imaju tako razvijeni usni aparat koji je prilagođen za sakupljanje hrane koja je veća od 250 μm (Sibbing et al., 1986). Usled ovoga, na početku proizvodne sezone, na većini ribnjaka nasađenih sa jedno- i dvogodišnjom mlađi, vrlo brzo dolazi do istrebljenja krupnih zooplanktonskih organizama, što dovodi do dominacije rotatorija, larvi kopepoda kao i malih kladocera, kao što je Bosmina longirostris, jer više nema kompeticije za hranom. U slučajevima kada postoji niska produkcija prirodne hrane, a ne postoji mogućnost đubrenja, usled npr. visoke temperature vode, dodatni objekti kao što su neupotrebljiva ribnjačka jezera, jame ili pak veliki tankovi, mogu poslužiti za dodatnu produkciju prirodne hrane – zooplanktonskih organizama. Masovna proizvodnja prirodne hrane na ovaj način može biti relativno jeftina posebno kada se kao đubrivo koristi stajnjak. Za manje količine zooplanktona, sakupljanje se može obaviti pomoću velikih planktonskih mreža zakačenih za čamac ili se mogu vući sa obale. Ukoliko su u pitanju veći objekti u kojima se gaji zooplankton, za sakupljanje se može koristiti adaptiran čamac po ugledu na "Baleen sistem" koji je poseduje deo koji zahvata vodu i mrežu za proceđivanje, nakon čega se organizmi propuštaju kroz seriju mrežica čime se raspoređuju po veličinskim klasama. Razmatrajući svetski problem nedostatka vode i potrebe za održivom upotrebom vode i nutrijenata u akvakulturi neophodno je unapređenje dosadašnje prakse poluintenzivnog gajenja šarana. Prirodna hrana predstavlja obnovljiv izvor proteina, amino kiselina, masti i masnih kiselina, za gajene ribe i zato usavršavanje poluinteinzivnog sistema između ostalih mera unapređenja treba da ide i u pravcu njihovog većeg korišćenja bilo iz samih ribnjačkih objekata za gajenje šarana ili iz planktonskih jama, jezera ili tankova za njihovo gajenje. Na ovaj način će se omogućiti ekonomičnije iskorišćavanje prirodne hrane, a u kombinaciji sa optimalnom dodatnom hranom će nutritivne potrebe riba biti u potpunosti zadovoljene