Odgovor šarana i tilapije na ishranu zasnovanu na proteinima biljnog porekla dopunjenim esencijalnim amino kiselinama

Usled svog odličnog sastava mikro i makro nutrijenata i velike palatabilnosti riblje brašno je bilo osnovni sastojak hrane za vodene životinje. Danas se više od 65% svetske proizvodnje ribljeg brašna koristi za hranu za vodene organizme, mada su rastuće cene na tržištu dovele do značajnog povećanja upotrebe proteina biljnog porekla. Biljno brašno, koncentrati i izolati biljnog porekla deficitarni su bar u jednoj ili više od 10 za ribe esencijalnih amino kiselina (essential amino acids (EAA), pa je i integrisanje u hranu ograničeno. Čak i kada se nedostaci nadoknade kristalnim amino kiselinama javlja se problem nesposobnosti nekih riba da iskorišćavaju biljne proteine. Na primer, pastrmke mogu dobro da iskorišćavaju biljne proteine obogaćene kristalnim amino kiselinama dok je kod šarana različito. Jedan razlog može biti nedostatak želuca kod šarana a tako i nedostatak pepsina i kisele faze varenja. Kristalne amino kiseline mogu da dovedu do visokog sadržaja jedne amino kiseline u krvnoj plazmi šarana koja tada ne može da se iskoristi za nastanak novog tkiva, na primer mišića, već se koristi kao izvor energije. Da bi se ispitale moguće razlike u iskorišćavanju biljnih proteina kod šarana i tilapije, izvedena su dva odvojena randomizovana hranidbena ogleda sa šaranom (Cyprinus carpio, starosti 12 nedelja) i tilapijom (Oreochromis niloticus, starosti 9 nedelja). Eksperimenti su izvedeni u postrojenju za akvakulturu na vTI-Institutu, Institut za ribarstvenu ekologiju u Ahrensburgu, Nemačka. Za oba eksperimenta 12 akvarijuma su nasađeni sa 7 šarana ili 10 tilapija. Pre početka eksperimenta pripremljena su 3 izo-azotna, izo-lipidna i izo-energetska test obroka sastavljena na osnovu potreba šarana: obrok FM sastojao se od 100% protein iz ribljeg brašna, obrok WG od 100% protein pšeničnog glutena i obrok WG+AA od proteina pšeničnog glutena + EAA. Da bi se ispitali efekti dodavanja EAA testirane ribe su dobijale umanjenu količinu hrane u odnosu na njihovu metaboličku telesnu masu. Uprkos sličnim nutricionim potrebama šarana i tilapije, utvrđene su jasne razlike u rastu i parametrima iskoristljivosti hrane, kao i u telesnom sastavu. Dok je najveće povećanje telesne mase dobijeno sa obrokom WG+AA kod šarana, tilapija je imala najveće povećanje telesne mase sa obrokom FM. I šaran i tilapija su mogli da koriste dodate EAA. Kod šarana je dodavanje EAA dovelo do povećanog sadržaja sirovih protein u poređenju sa WG obrokom, ali je to bilo niže u poređenju sa FM obrokom. Šaran hranjen WG obrokom je pokazivao jasne znake adipoze koje se pojavljuju u obrocima sa deficitom proteina. Međutim, sirovi pepeo je bio najviši u šarana hranjenog WG+AA obrokom što je znak ograničenosti sadržaja ili kvaliteta proteina. Kod tilapije je dodatak EAA rezultirao u nižem sadržaju sirovih proteina, kao i povećanom sadržaju sirovih lipida. I šaran i tilapija su iskorišćavali značajne količine dodatih EAA za prikupljanje rezervi lipida. Potrebna su dalja istraživanja da bi se ispitalo ugrađivanje dodatih amino kiselina u tkivo riba. Ovo se može ostvariti tečnom hromatografijom/izotop masenom spektrometrijom sa δ13C obeleženim amino kiselinama koja bi u budućim ispitivanjima mogla da dovede do boljeg razumevanja upotrebe protein biljnog porekla među različitim vrstama riba