Koncentracije elemenata kod dve vrste riba sa različitim preferencijama staništa i ishrane (šaran i manić) u Dunavu kod Beograda

Akvatični ekosistemi se uobičajeno smatraju krajnjim recipijentima zagađenja toksičnim metalima, čiji izvori mogu biti prirodni ili, najčešće, antropogeni. Ova klasa zagađivača predstavlja značajnu pretnju za životnu sredinu i vrste koje žive u njoj, kao i potencijalnu pretnju za ljudsko zdravlje. Osim toksičnih elemenata, i elementi u tragovima, kao i esencijalni mikronutrijenti, mogu pokazivati toksična svojstva ako su prisutni u većim koncentracijama. Dunav je recipijent zagađenja oslobođenog oko industrijskih gradova koji se nalaze duž toka ove reke. Koncentracije metala u tkvima riba zavise od većeg broja faktora, među kojima veliki značaj imaju ishrana i stanište. Koncentracije 15 elemenata (Al, As, B, Ba, Cd, Co, Cr, Cu, Fe, Hg, Mn, Mo, Se, Sr i Zn) analizirane su upotrebom ICP-OES u uzorcima jetre i škrga jedinki šarana i manića uhvaćenih u Dunavu u blizini Beograda. Elementi Li, Ni i Pb nisu detektovani u uzorcima. Mann-Whitney U test je ukazao na postojanje značajne razlike između šarana i manića u odnosu na koncentracije nekoliko elemenata, i u jetri i u škrgama. PCA analiza je pokazala da šaran i manić formiraju dve odvojene grupe na osnovu koncentracije elemenata u analiziranim tkivima. Jetra šarana karakteriše se visokim koncentracijama Cd, Cu i Zn, a škrge visokom koncentracijom Zn, dok se kod manića i jetra i škrge karakterišu visokim koncentracijama As. U škrgama šarana detektovana je viša koncentracija Zn. Šaran živi na svim dubinama i preferira staništa sa gustom akvatičnom vegetacijom i potopljenim drvećem, a u pogledu ishrane predstavlja omnivornu vrstu koja konzumira i detritus. Odrasli manić je riba bentosa koj preferira kamenitu podlogu i oportunistički je predator. Različita ishrana šarana i manića može biti uzrok razlika u koncentracijama elemenata u jetri, dok razlike u preferencijama staništa mogu ukazati na razlike u škrgama