Intenziviranje procesa gajenja šarana u ruralnim oblastima severnog Vijetnama korišćenjem biljne hrane sa izvorom proteina različitog kvaliteta

U planinskom severnom Vijetnamu, ribnjačka akvakultura je važan deo tradicionalnog integrisanog sistema gajenja koji doprinosi proizvodnji proteina kao i finansijskoj dobiti. Akvakultura u Vijetnamu se najčešće zasniva na polikulturi belog amura sa belim tolstolobikom, sivim tolstolobikom, šaranom i nilskom tilapijom kao sekundarnim vrstama. Ova polikultura se odlikuje niskom produktivnošću od 1.5 t ribe po ha-1 a-1. Glavni razlozi za nizak stepen proizvodnje ribe u ovom region su: korišćenje hrane za ribe niskog kvaliteta (lišće, trava, nusproizvodi gajenja), nepoznata bolest sa visokom stopom smrtnosti belog amura i nekontrolisani protok vode kroz jezera što prouzrokuje zamućenost vode i gubitak mineralnih hranljivih materija za primarnu produkciju. Polu intenzivan system proizvodnje kao i promena načina nasađivanja u kome bi šaran bio najvažnija vrsta u sistemu polikulture može da doprinese većoj produktivnosti i profitabilnosti akvakulture ribnjaka u planinskom delu Vijetnama. Ove promene koje vode ka polu intenzivnoj polikulturi čija je glavna gajena vrsta šaran zahtevaju promenu u izvorima hrane kao i u proizvodnji hrane. Dok je hrana sa visokom energetskom vrednošću naširoko dostupna u region, izvori hrane bogate proteinima su ograničeni. Zbog toga je obavljeno istraživanje da bi se ustanovilo koji su lokalni izvori bogati proteinom najpogodniji da se koriste kao sastojci u dopunskoj ishrani šarana. Obavljena su ispitivanja u mrežnim kavezima u ribnjaku koji je bio nasađen sa tradicionalnim ribljim vrstama, sa gustinom nasada od 1.5 ribe po m2 i šaranom kao glavnom vrstom. Korišćeno je 16 mrežnih kaveza (veličine 2 x 2 x 2 m). Svaki kavez je nasađen sa po 5 primeraka mlađi šarana. Stajnjak preživara kao tradicionalno đubrivo stimulisala je dostupnost prirodne hrane. U tri mrežna kaveza, kao dodatna hrana za šarana korišćene su četiri izo-azotne hranljive smeše pripremljene sa lokalno dostupnim sastojcima sa visokim nivoom proteina (obrok od ribljeg brašna i soje, komercijalni koncentrat hrane za svinje, komercijalna hrana za mlađ ribe i ostaci od soje/tofu) i energije (obrok od kukuruza i obrok od manioke). Dnevna doza iznosila je 3% telesne mase riba. Tri mrežna kaveza nisu dobijala dodatnu hranu. 3 mrezna kaveza nisu dodatno hranjena i sluzila su kao kontrola. Na svakih 20 dana ribe u mrežnim kavezima su merene i količina hrane je usklađivana sa njihovom težinom; šarani iz šesnaestog mrežnog kaveza su izlovljeni radi analize crevinih sadržaja i zatim su ponovo nasađeni. U istom ritmu su praćeni parametri za merenje kvaliteta vode. Na isti način je praćena abundanca zooplanktona i zoobentosa. Uzorci ribe uzeti pre i posle testiranja su analizirani radi ustanovljavanja hemijskog sastava ribe. Hrana je takođe analizirana radi ustanovljavanja hemijskog sastava i sastava amino kiselina. Tradicionalni način đubrenja je stvarao životnu sredinu sa niskom ali vrlo promenljivom dostpupnošću zooplanktona (83 ± 49 mg m-2) i zoobentosa kao hrane (6.5 ± 7.5 mg m-2). Glavni izvor konzumirane prirodne hrane bio je zooplankton čija je veličina tela bila veća od 1mm. Pošto je gustina zooplanktona bila promenjiva, specifična stopa rasta šarana u određenim vremenskim intervalima u različitim tretmanima se mogla porediti sa dostupnošću prirodne hrane. Pozitivna korelacija između dostupne prirodne hrane i performansi rasta utvrđena je u svim slučajevima. Ipak, dostupnost prirodne hrane pod ovim režimom fertilizacije nije bio dovoljan da omogući neto rast šarana bez dodavanja hrane. Dodatno hranjnje je takođe bilo neophodno da bi se održala proizvodnja. Kada je reč o različitim vrstama dodavane hrane, ona bazirana na ostacima soje/tofu je bila najmanje efikasna. Sa ekonomske tačke gledišta, komercijalna hrana za životinje sa visokim nivoom proteina (komercijalna hrana za svinje i ribe) poboljšana lokalno proizvedenim sastojcima pokazala je bolju neto dobit nego hrana u čijem su sastavu kombinovani čisti sastojci (obrok od ribljeg brašna i zagrejane soje) s obzirom da su oni manje prisutni na lokalnom tržištu. Ipak, sva dodatna hrana nije imala dovoljnu količinu i kvalitet proteina da bi sama zadovoljila nivo proteina i esencijalnih amino kiselina koje su potrebne za šarana. Ovi rezultati navode na zaključak da pod dominantnim lokalnim uslovima, dodatna hrana lokalno napravljena od komercijalnih koncentrata hrane za životinja, sastojci bogati energijom mogu da dovedu do povećane proizvodnje ribe ukoliko se kombinuju sa prirodnom hranom koja je stalno dostupna. Ovo će omogućiti da se poveća udeo akvakulture u zaradi kao i u obezbeđenju hrane u domaćinstvima