Ovaj rad prikazuje i diskutuje teorijsku zebnju koja se javila unazad četvrt veka, sa tematizacijom i problematizacijom društvenog identiteta. Ukazujući da pojmovi zapadaju u „krizu identiteta“ onda kada izrone iz svoje belodanosti, autor iskušava kako je ta sudbina zatekla i sam koncept „identiteta“ i izlaže tumačenja društvenih teoretičara takve njegove situacije. Posle izlaganja danas dominirajuće vizije istorije ideja da vlastiti i društveni „identitet“, u smislu u kojem ga danas razumevamo nije postojao u premodernim društvima, da je moderna njegov zavičaj, te da se sa „postmodernim stanjem“ zbiva ili njegov suton ili ozbiljni preobražaj, da ako i nije odbačen, jeste zamenjen multikodiranim, „fragmentiranim“ ili „pluralnim“ identitet...