Kultura sećanja i medijska narativizacija sukoba u Hrvatskoj

U radu analiziram upotrebe sećanja, ugrađivanje slika prošlosti i specifična tumačenja istorije prisutna u srpskoj i hrvatskoj štampi koja je izlazila tokom sukoba u Hrvatskoj, u periodu između 1991. i 1995. godine. Iako se tiče medija i rata u bivšoj Jugoslaviji, ovde predstavljeno istraživanje ne sledi poznatu i već mnogo puta formulisanu postavku problema koja je ove pojmove konjuktovala kako bi pokazala njihovu pogibeljnu međuzavisnost – kroz ulogu i odgovornost medija u poslednjim balkanskim ratovima. Ono za čime u ovom radu tragam jesu predstave o ratu. Zanimaju me načini na koji se konceptualizovao rat kroz procese transformacije/uobličavanja informacija s ratišta u narative, priče koje su osmišljavale ratnu stvarnost, nudeći joj eksplanatorne okvire, protagoniste, motive, uzroke i svrhe. Radi se o tekstovima koji tematizuju slike prošlosti i gde se kolektivna sećanja pojavljuju kao uobličitelji naracija. One su ovde prikazane i analizirane s idejom da se ukaže na vezu između kulture sećanja, procesa narativizacije i osmišljavanja kognitivnih obrazaca za predstavljanje stvarnosti